Opterećenja i zabacivanje Waggler plovka

Opterećenja i zabacivanje Wagglera

Po tome kako se opterećuju, vaglere možemo podeliti u dve grupe, na modele bez opterećenja i na one koji već imaju ugrađeno opterećenje ili otežanje u svom donjem delu. U drugoj grupi razlikujemo modele kod kojih je ugrađeno opterećenje fiksno i na vaglere kod kojih se tegovi mogu menjati, tj. skidati, ili dodavati (slika desno). Bez obzira o kojoj vrsti je reč, osnovno pravilo kod vaglera je da se najmanje 2/3 njegove nosivosti fiksira u samom korenu plovka! Tada  će dobro leteti kroz vazduh i po padu na vodu zauzeti najpravilniji položaj. Tako opterećen vagler obezbeđuje dobru osetljivost.
Kada riba uzima mamac u propadanju treba povećavati osnovno otežanje vaglera (tj. otežanje u njegovom donjem delu), ali smanjivati preostalo opterećenje i pravilno ga raspoređivati celom dužinom osnovnog najlona, da bi sistem i što duže i što ravnomernije tonuo.
Ako se lovi krupnija riba pri dnu, tada treba uraditi suprotno: smanjiti malo težinu u bazi vaglera a koncentrisati je iznad predveza, kako bi takav sistem lakše “probio“ površinski sloj sa kederima i što pre propao u dubinu, ali i tada bi trebalo da najveći deo celokupnog opterećenja bude koncentrisan uz telo veglera, često čak i 90%!
Ipak, čak i kada je pravilno opterećen, vagler plovak kod nepravilnog zabacivanja može veoma lako da zamrsi sistem. Do mršenja retko kada dolazi tokom samog leta sistema kroz vazduh, već kada on padne “u gomilu“ na vodu. Stoga je neophodno, trenutak pre nego što plovak pljusne o površinu vode, zaustaviti (blagim pritiskom kažiprsta na obod špulne) odmotavanje najlona i sistem će se cimnuti i prućiti po površini vode celom dužinom. Praktično, vagler, koji svojom težinom i težinom najvećeg dela otežanja povlači sistem za sobom, zaustaviće se za delić sekunde, a inercija će predvez sa udicom i sitnim olovicama “ispucati“ napred. Kada tako  opružen sistem padne na vodu nema mršenja i, što je takođe bitno, sistem postaje dovoljno osetljiv da se detektuju energičnija izimanja mamca, kad riba jede u propadanju. Osećaj za opisano pravovremeno i mekano zaustavljanje sistema, tj. pravilno zabacivanje stiče se veoma brzo.

 

Da nastavimo o pravilnom otežavanju vaglera: jedno od najčešćih rešenja rasporeda (preostalog dela!) opterećenja (obično ne više od 1/3 nosivosti, a često čak i samo 10%!) jeste da se sitne olovice, bar 5-6 komada, rasporede na jednakom rastojanju od plovka pa do predveza - bilo da su jednake težine, bilo da se nižu od težih ka lakšim.
Neposredno iznad predveza, ili na njega, kači se znatno manja olovna sačmica, koja služi kao indikator trzaja! Iskusni ribolovci, takmičari pre svega, smatraju to olovce najbitnijim elementom sistema koji se nalazi ispod plovka! Veličina te sačmice trebala bi biti takva da njeno odizanje dovodi do vidljivog izdizanja antene, u protivnom nema svrhu. Težina “dropera“, kako Englezi nazivaju to olovce, trebalo bi da bude u srazmeri sa veličinom plovka. Kako bi olovce koje je indikator trzaja bilo što manje i što neosetljivije za ribu kada usisa mamac, neophodno je da i plovak bude što osetljiviji, da ima tanju antenu i da ona bude izrađena od vrlo laganog materijala. To je i razlog zašto i takmičari prednost daju vaglerima sa antenama od paunovog pera, mada za rekreativan ribolov, gde ne odlučuje svaki gram, ovakvo cepidlačenje nije neophodno. Rekreativci ionako koriste (pre)velike udice da bi im pomenute finese donele ekstra bodove. Ipak, jedno od iskustava takmičara nije loše usvojiti:
Kad je riba vrlo aktivna, “droper“ treba pomeriti bliže udici - i obrnuto! Kako bi se tokom pecanja stalno bilo u kontaktu sa ribom neophodno je više puta pomerati „droper“ gore-dole. Znak da je ovo olovce preblizu udici jeste to što iako plovak reaguje nikako da zakačite ribu - kontrirate u prazno. Oprezna riba u trenu oseti sumnjivu težinu “dropera“ pa ispljune mamac - baš u trenutku kada kontrirate!
Suprotan slučaj je kada plovak ne reaguje, ili to jedva da učini, a kad izvadite udicu nema mamca! Tada treba ili približiti “droper“ ili zameniti malo težim.
Pomenuti odnos 2/3 i 1/3 odnosno 90% i 10% treba, naravno, shvatiti uslovno, ko polaznu tačku za vlastite eksperimente na svojoj omiljenoj vodi. Opisan način rasporeda olovica je pogodan kada se peca fiksnim plovkom na relativno maloj dubini, pa nije problem da se takav sistem zabacuje. Za pecanje na takvim terenima veoma je efikasan i sistem nazvan “bič“. Kod njega je gotovo svo otežanje smešteno uz donji deo vaglera, a na predvezu je maltene samo olovica koja služi za indikaciju trzaja. Ovaj sistem je odličan za lov oprezne ribe ali samo ako nema mnogo kedera, koji će napasti lagano propadajući mamac i pre nego što on padne na željenu dubinu.
 

KLIZEĆE VARIJANTE
Kada se peca na velikoj dubini, pogotovo kada ona premašuje dužinu štapa, koriste se po pravilu teži vagleri sa zadebljanim donjim delom (bodied) i s ugrađenim opterećenjem, ali koji su montirani “klizeće“ (direktno ili preko odgovarajućih kopči i adaptera). Bitno je da alkica na donjem delu plovka ili adaptera bude mala - ali ne previše! Da klizeći čvor (kojim podešavamo dubinu) ne bi prolazio kroz takvu alkicu, između njih se na osnovni najlon stavlja perlica. To nam omogućava da klizeći čvor bude veoma mali, da bez problema proleće kroz brojne karikice meč štapa koje su, po pravilu, malog prečnika.
I kod ove tehnike pecanja vaglerima treba ispoštovati pravilo da najmanje 2/3 otežanja bude u plovku, a preostali deo ispod njega, ali više pomerena (“sabijena“) uz sam predvez, a ne razvučena - kao kada se peca u plitkoj vodi. Tako koncentrisane olovne sačmice na malom rastojanju od predveza treba da imaju dovoljnu težinu da, posle pada sistema na vodu, bez teškoća povuku osnovni najlon kroz klizeći plovak, sve dok ga ne “zakuca“ o klizeći čvor. Što je najlon tanji to će se opisano lakše odvijati!
Naravno da i kod ovog načina pecanja treba koristiti “droper“, ali i još jedno veoma važno olovce pride!
Radi se o kuglici koja se stavlja između olova (koje je iznad predveza) i klizećeg vaglera. Njegova svrha je da ne dozvoli plovku da se spusti suviše nisko, tj. tim olovom podešavamo rastojanje plovka od predveza. Kada sistem izvučemo iz vode, klizeći plovak se spušta samo do tog (gornjeg) olovnog graničnika. Njime podešavamo dužinu donjeg dela osnovnog najlona sa predvezom tako da nam je najzgodnije za zabacivanje, približno na oko 2 metra. Ispod tog olovnog gornjeg graničnika (koji može biti napravljen i od dve manje kuglice, da se spreči njegovo pomeranje), na pola rastojanja do udice (na oko 1 m), stavlja se preostali deo donjeg otežanja (glavni deo 2/3 je ugrađeno u plovak!!!), stim da se još niže - uz sam predvez - takođe stavlja “droper“, koji kod sistema sa klizećim plovkom može biti i osetno teži nego kad se peca u plitkoj vodi fiksnim.
I još jedna mala (ali veoma bitna!) napomena: kada pecate klizećim sistemomna velikoj dubini ne zatvarajte preklopnik mašinice odmah posle pada sistema na vodu! Ostavite ga otvorenim sve dok se sa špulne odmotava najlon, jer će tek tada mamac biti na mestu gde ste i zabacili!
Kada se peca ovim sistemom najčešća indikacija trzaja je lagano izdizanje ili poskakivanje antene, znatno češće nego njeno nestajanje, ili lagano zanošenje u stranu!